Fantastičan tekst, toliko potreban, pre svega, onim Srbima koji ni danas ne uspevaju da sagledaju svu pogubnost titoizma po Srbiju i srpski narod. Iako je članak malo poduži i uz to u preozbiljnom tonu, pa još pun nekih imena iz nedavne komunističke prošlosti koju, nažalost, mnogi od nas već ne pamte, veoma je instruktivan i važan za sve one koji olako podležu jugonostalgiji i zbog nekih nespornih jugoslovenskih uspeha i vrednosti, zaboravljaju uticaj titoizma na raspad i uništenje Srbije u procesu dezintegracije SFRJ i to kao jedine bivše jugoslovenske republike koja je podvrgnuta surovoj i bezprimernoj promeni avnojevskih granica, uprkos međunarodnim zakonima, nalazima Badinterove komisije, Helsinškoj povelji i da ne nabrajam. Sećanja srpskih komunističkih veterana su nam veoma potrebna, pogotovo Ćosićeva kao velikog intelektualca nacionalnog značaja, a uz to i aktivnog političara iz novije, posttitovske prošlosti, jer nam mogu razjasniti predistoriju raspada SFRJ i uništenje Srbije od strane zapada tokom 90-ih godina prošlog veka, pod izgovorom borbe protiv Miloševićevog režima, kao i u prvoj deceniji 21.veka, iako je sadašnji srpski režim naizgled demokratske provinijencije i prozapadne orijentacije. Iz komentara na neke ranije tekstove se moglo zaključiti da još uvek ima čitalaca koji ne vide razliku između "srpskih liberala" iz 72. i jednog Ćosića, prokaženog "velikosrpskog nacionaliste"...Možda ih zbunjuje jasna razlika koju Ćosić pravi između Latinke i Nikezića? U svakom slučaju, veoma poučan i detaljan tekst koji zaslužuje dužnu pažnju, kao što redakcija zaslužuje sve pohvale što nam je ovim tekstom priuštila neočekivano i veoma veliko zadovoljstvo.

Poslednje Ćosićeve stavove razumem kao doprinos antisrpkoj kampanji koja se trenutno vodi u Vojvodini. Ćosić kaže da je sve zlo došlo sa kolonama iz Bosne (na čijem je čelu bio jedan Crnogorac), dok su šumadijski partizani-starosedeoci, valjda, bili čiste levičarske duše, neokaljane željom za vlašću. Jasno je da Ćosić ovde podilazi srbijanskom starosedelačkom šovinizmu "kruga dvojke".

u pravu ste Đilas naravno nije robijao za Srbiju...za Srbiju tada nije ni "preostao" ko da robija, kad su svi "građanski elementi" na čelu sa opasnim glumicama u komedijama, koji nisu emigrirali, temeljno pobijeni posle 45...od strane onih divnih moralnih ljudi koji su ubijali tinejdžere zbog crvenog šala, za kojima Ćosić pati... poenta je - dosta više sa tim jugoslovenima i bivšim/večnim komunistima - njihove ispovesti mogu da budu građa za razne naučnike, ali nikako polazna osnova za bilo kakav srpski nacionalni program...

"Srpski komunisti su trajno traumatizovani kominternovskom ideologijom koja je Srbe kao većinski narod tretirala kao hegemoniste i tlačitelje jugoslovenskih naroda."
Ovde je Ćosić veoma precizno identifikovao taj faktor koji je, u suštini, najodgovorniji za sva ratna i posleratna stradanja Srbije.Nažalost, na mnogo načina njihovi naslednici , veoma često i biološki, još uvek ovde drže sve konce ...

Više je nego jasno da je Ćosić konvertit i kvazi intelektualac koji se povija kako vetar duva i sebi pridaje značaj orkana a zapravo je davno zaustavljeni dašak vetra što bi da ćarlija. Taj ortodoks komunista, koji to nikada nije prestao da bude, danas je, spram vladajuće Demokratske stranke, blagonaklon i pun očinske brige i razumevanja, baš kao i u začetku Miloševićeve vlasti. Zahvaljujući takvim besprizornim likovima, koji su svoj književni angažman bezuspešno pokušavali da zamene značajnim političkim uticajem i jeste na zlom glasu Srpska akademija nauka ali i mnogi časni srpski intelektualci, koji od takvih konvertita nemaju prilike da razložno ispolje stavove.
Šta reći za Ćosićev stav o tome da su četnici poklali više srpskih intelektualaca nego što ih pobiše komunisti u svom pobedinčkom zanosu? Navodeći primer Jagodine, gde je po Ćosiću zaklan 41 srpski intelektualac samo pokazuje koliko je taj samozvani pa prozvani otac nacije kometentan. Jer, tačno jeste da su četnici ubili toliki broj ljudi, ali za tek nekolicinu njih se može reći da su bili intelektualci (dva školska profesora, jedan nastavnik i jedan student). Žalosno je, kad novina poput NINa toliki prostor poklanja Ćosićevim smešno-žalosnim opservacijama.